КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ? / Бела Тукадруз

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ?

Да би­смо схва­ти­ли вред­ност ма ког де­ла, ауто­ра, мо­ра­мо га по­ста­ви­ти ме­ђу мр­тве умет­ни­ке и пе­сни­ке, и упо­ре­ди­ти. То зах­те­ва ви­со­ка кул­ту­ра истин­ске, нео­фи­ци­јел­не кри­ти­ке, сва­ке озбиљ­ни­је и ства­ра­лач­ке кри­ти­ке, а ов­де, то што је прак­тич­но ар­ти­ку­ли­са­но ве­о­ма ар­гу­мен­то­ва­но у свет­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти обе­ло­да­њи­ва­њем нај­по­зна­ти­јих есе­ја Ели­о­та пр­вих де­це­ни­ја 20. ве­ка о функ­ци­ји кри­ти­ке и о од­но­су тра­ди­ци­је и ин­ди­ви­ду­ал­ног та­лен­та, ка­сно је сти­гло, и по све­му су­де­ћи, ни­је се „при­ми­ло“ на пра­ви на­чин. Срп­ска по­е­зи­ја 20. ве­ка је нео­дво­ји­ви део ви­со­ке срп­ске кул­ту­ре и у сво­јим нај­бо­љим при­ме­ри­ма она се при­бли­жа­ва оном што је су­шти­на кул­ту­ре уоп­ште…

Пред без­да­ном књи­жев­но­шћу је чи­та­ва бу­дућ­ност, као што је пред мр­твим пе­сни­ци­ма чи­тав веч­ност. Мр­тви пе­сни­ци су жи­ви ви­ше не­го ствар­но жи­ви. Што је суд­би­на ви­ше од­у­зе­ла не­ком мр­твом пе­сни­ку, вра­ти­ће му Све­вре­ме. Чер­га­ри под ша­то­ри­ма до­би­ће ку­лу ко­јој ни­кад не­ће на­у­ди­ти игра вла­ге под ра­зним тем­пе­ра­ту­ра­ма.

Ни­ко од њих ни­је оно што пи­ше у би­ро­крат­ским исто­ри­ја­ма књи­жев­но­сти нај­бо­љих исто­ри­ча­ра нај­зва­нич­ни­је књи­жев­но­сти.

Мо­гу­ћа је је­ди­но крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.

Чак јед­на вр­ло, вр­ло са­же­та ан­то­ло­ги­ја Се­бич­ни му­зеј – јед­на од мо­гу­ћих про­ти­ван­то­ло­ги­ја ан­то­ло­ги­ји Не­се­би­чан му­зеј.

Жи­ви пе­сни­ци су још зе­ле­ни, још – зе­ље зе­мљи­но! По то­ме ко­ли­ко жи­ви пе­сни­ци бе­же и из­бе­га­ва­ју све ве­ли­ко и ко­нач­но, па и смрт, мо­же се про­су­ди­ти ко­ли­ко су не­са­бра­ни, не­са­вр­ше­ни и ма­ли.

Мр­тви пе­сни­ци се ба­ве нај­о­збиљ­ни­јим, бес­ко­нач­ним, зи­да­њем, зи­да­ју­ћи од ко­ма­да ду­ше Све­чо­ве­ка, да би ту­ђи­на по­ста­ла дом без­дом­ним, а ту­ђин­ци че­љад. Мр­тви пе­сни­ци су са­бра­ни и на­ди­ру као не­бе­ска вој­ска, осме­ху­ју­ћи се са обла­ка у за­ла­зак, из ви­си­не и ду­би­не не­ба, из тре­ће ди­мен­зи­је.

Да се све ла­ска­ве ре­чи ка­жу, све по­ча­сти ука­жу и сви пре­сто­ли пре­пу­сте нај­ве­ћем бар­ду, ма­кар у ста­ро­сти, ни­шта не би мо­гло сам­њи­ти жа­лост ње­го­ву осим ду­ша, ко­је би се до­да­ле ду­ши ње­го­вој, ко­је би се сли­ле с ду­шом ње­го­вом, и ду­шу ње­го­ву удво­стру­чи­ле, утро­стру­чи­ле, усве­че­ло­ве­чи­ле… Та­кав се још ни­је ро­дио у 20. ве­ку!…

Би­ло је оних ко­ји су бе­га­ли од се­бе, да би из­бе­гли не­из­бе­жно, а на кра­ју су до­гу­ра­ли до из­ве­сних па­ро­хи­јал­них успе­ха, па­да­ли од умо­ра и кло­ну­ло­сти у сво­јој ста­рој по­сте­љи. Бе­жа­ли су од се­бе и – из­бе­гли од се­бе. По­ра­зи­ли се­бе!

Ко су они би­ли? Зри­кав­ци што зри­чу са зри­кав­ци­ма, бум­ба­ри што бум­ба­ра­ју с бум­ба­ри­ма, ку­ка­ви­це што ку­ка­ју с ку­ка­ви­ца­ма.

И онај ко­ји је имао сна­ге да се про­де­ре, да над­гла­са зри­кав­це, бум­ба­ре и ку­ка­ви­це, од ње­га су се­би на­пра­ви­ли уз­о­ран мо­дел!

Где су? Усе­ли­ли су се у ма­хо­ви­ну по­лар­ну и у гљи­ве бар­ске.

По­сле то­ли­ких би­та­ка, окр­ша­ја и жр­та­ва, су­дар два та­бо­ра, од­лу­чен је био бро­јем а не умом, сна­гом и ле­по­том. По­гле­дај­те те аве­ти, по­бед­ни­ке. На­мет­ну­те и је­зи­ве, што хо­да­ју кроз биљ­ке и ми­не­ра­ле, кроз гво­жђе и жи­ву, кроз угаљ и ра­ди­јум, што ула­зе у ко­же људ­ске, у звер­ска кр­зна, што су се умо­та­ва­ли и опет умо­та­ва­ли, јер им је би­ла зи­ма. Уме­сто да се свла­че до ко­же, да ски­ну сво­ју ко­жу, да ви­де се­бе кр­ва­ве и јад­не, да са­гле­да­ју се­бе, кроз бол, со­тон­ски, ако не мо­же дру­га­чи­је, да се вра­ти се­би, тј. су­о­че­њу са без­да­ном. Да бу­ду бли­зан­ци све­га по­сто­је­ћег, сре­ће и не­сре­ће, бо­ла и ра­до­сти. Зар вам не ли­че на веч­но по­ра­же­не, ве­чи­те пре­тен­ден­те, ти што су мо­гли да ра­де не­ки дру­ги по­сао, ре­ци­мо, са­зид­ни, и од ње­га жи­ве, не од ре­чи и ми­сли. Јер ре­чи и ми­сли ни­су за­ни­ма­ње већ жи­во­твор­на му­зи­ка сва­ког за­ни­ма­ња…

Овим тек­стом је, на­по­кон, об­ја­вљен рат нај­зва­нич­ни­јој, тј. би­ро­крат­ској књи­жев­но­сти, офи­ци­ја­ли­зму уоп­ште у срп­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти у име јед­ног ства­ра­лач­ког иде­а­ла ко­ји ће увек жи­го­са­ти као ко­на­тра­про­дук­ти­ван, кон­зер­ва­ти­ван, огра­ни­че­ни, симт­по­ма­тич­ни бе­лег Скер­ли­ће­ве сим­па­ти­је за Абра­ше­виа и Про­ку Јов­ки­ћа!

Шта је у том пра­вед­ном ра­ту де­фи­ци­тар­но, ов­де и са­да?

На пр­вом ме­сту – Па­мет са Бо­гом.

На дру­гом – без­да­на књи­жев­ност.

На тре­ћем – Пе­сни­ци или пи­сци-кри­ти­ча­ри.

На че­твр­том – Крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.

*

Нео­бја­вље­ни рат из­ме­ђу ова два та­бо­ра тра­је де­це­ни­ја­ма уна­зад, са­мо што се о то­ме ћу­та­ло. Тек кад су окр­ша­ји сти­гли и у на­ше дво­ри­ште и под на­ше про­зо­ре, ми смо схва­ти­ли да рат одав­но тра­је, и да је ђа­во до­шао по сво­је. На стра­ни пр­ве књи­жев­но­сти су ин­сти­ту­ци­је, др­жа­ва, из­да­вач­ка, ме­диј­ска, на­ме­тач­ка ма­ши­не­ри­ја, фи­нан­си­је, и све оста­ло. Без­да­на књи­жев­ност има са­мо се­бе и стал­ни де­фи­цит пи­са­ца-пе­сни­ка-кри­ти­ча­ра.

И кри­ко­ве. По­пут оног Ви­на­ве­ро­вог, у на­сло­ву ове об­ја­ве.

Нај­ви­ше су се тру­ди­ли да за­та­шка­ју тај рат до ис­тре­бље­ња пре све­га нај­и­стак­ну­ти­ји пред­став­ни­ци тзв. нај­зва­нич­ни­је, би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти, јер је и са­ма вест о оно­ме што се упра­во до­га­ђа, по­га­ђа­ла нај­ра­њи­ви­ја ме­ста њи­хо­вих по­ло­жа­ја.

Ко ће на кра­ју по­бе­ди­ти? Мр­тви пе­сни­ци – кад из њи­хо­вих гро­бо­ва ник­не тра­ва, јор­го­ван и ди­вља тре­шња, и кад о њи­ма про­го­во­ре мла­ђи, они ко­ји до­ла­зе, ко­ји ће увек до­ла­зи­ти, хва­ла Бо­гу из нај­не­о­че­ки­ва­ни­јих пра­ва­ца, не др­же­ћи се пра­ви­ла па­ра­сто­са и про­то­ко­ла па­ро­хи­је.

*

Шта срп­ска књи­жев­ност има, а ни­је јој по­треб­но, а шта не­ма за чим би тре­ба­ло да жа­ли што не­ма?

Ско­ро сто­ти­нак го­ди­на има тзв. би­ро­крат­ску књи­жев­ност, а ни­је јој по­треб­на, а не­ма јед­ну објек­тив­ни­је сро­че­ну ма­кар крат­ку исто­ри­ју те тзв. би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Не­ма кри­тич­ки кон­сен­зус око вред­но­ва­ња и пре­вред­но­ва­ња. Чи­ни се да је са­свим за­че­пљен ка­нал фил­тра. Срп­ска кул­ту­ра, књи­жев­ност, на­у­ка и дру­штво има­ле су ре­не­сан­сну епо­ху ко­ја је по­тра­ја­ла ни че­тврт ве­ка (ко­ли­ко бро­је За­ве­ти­не). Та епо­ха је об­ра­сла ма­хо­ви­ном, ко­ро­вом и стра­вом. Уме­сто ми­си­ја на­мет­нут је дик­тат сти­хи­је, Шкарт. Ожи­вља­ва­ти не­ка­кву срп­ску ре­не­сан­су, па и у ча­со­пи­си­ма, дон­ки­хот­ски је по­сао, бор­ба са ве­тре­ња­ча­ма. Срп­ска књи­жев­ност ви­ше од по­ла ве­ка не­ма истин­ску об­но­ву, ма шта о то­ме бу­ла­зни­ли тзв. кри­ти­ча­ри-на­ме­та­чи, ку­пље­ни јеф­ти­но. И тре­ба да жа­ли што не­ма ре­не­сан­су. За­ве­ти­не су – при­зи­ва­ју­ћи пло­до­но­сне пљу­ско­ве по­сле по­губ­них ду­го­го­ди­шњих су­ша – то зна­ле од по­чет­ка.

За­ве­ти­не по­сто­је ско­ро 30 го­ди­на. Као сво­је­вр­сна умет­нич­ка мо­ба. Удру­жи­ва­ње да­ра и ма­ра сло­бод­них по­је­ди­на­ца, без об­зи­ра на ве­ру, је­зик, на­ци­о­нал­но по­ре­кло, по­ка­за­ло се као нај­жи­ла­ви­је у срп­ској кул­ту­ри. Пи­шче­ва из­да­ња су пре­жи­ве­ла мно­ге бро­до­ло­ме, ка­та­стро­фе, рас­па­де др­жа­ва и по­ро­ди­ца, си­сте­ма, јед­но­у­мља и би­ро­крат­ску ко­чо­пер­ност.

Ча­со­пи­се За­ве­ти­на не из­др­жа­ва др­жа­ва, моћ­ни мен­то­ри из та­ме или не­ки дру­ги за­штит­ни­ци. Из­др­жа­ва их прет­пла­та, куп­ци, рет­ки да­ро­дав­ци. Али по­нај­ви­ше их из­др­жа­ва упор­ност, Бог, мо­жда инат и же­ља за друк­чи­јим…

      =  извор: из рукописа критичке књиге Бела Тукадруз: УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, која излази у издању "Заветина" после скоро  неколико деценија!

Ceterum censeo / Светислав Стефановић

Ceterum censeo [1]

Република, 02. 04. 1920.

Нема живог народа који има већих позитивних културних особина у себи него што је југословенски народ; и нема народа на свету који има беднију, ништавнију интелигенцију но што је југословенска. Као што је једнодушно било дивљење целог културног света према изванредним квалитетима нашег народа, обелодањеним у току велике кризе Светског рата, тако је и једнодушно било мишљење тога света о недостојности, беди и ништавности наше интелигенције. Док је народ стицао част и славу, интелигенција се покривала срамотом и презрењем. Часни изузеци се, наравно, изузимају, али они не поправљају ствар. Ствари које смо слушали и слушамо из живота наше интелигенције у "изгнанству", после слома Србије, као и оне остале под непријатељем, или оне пореклом из земаља бивше двојне монархије; и ствари које гледамо где данас врши наша интелигенција у парламенту, у владајућим круговима, у партијским организацијама - морају изазвати гнушање и забринутост за саму судбину овог народа и земље којом је оваква једна интелигенција позвана да управља, лишена најосновније свести о дужности, потпуно слепа за велике проблеме наметнуте ратом свакој држави и народу и целом човечанству, предата најнижим инстинктима и страстима појединаца и гомиле.

                Сцене које сте до јуче гледали у парламенту, ствари које из дана у дан читате у новинама - показују толико једно ужасно срозавање свих моралних критерија у врховима нашег друштва, да ће једног дана пробуђена савест земље узети страшнији бич казне но онај којим је Христос терао трговце из храма Господњег. Не може се све ово што се код нас догађа приписати само деморалишућем дејству рата. Тога је дејства било и има у свима државама, па ипак нису нигде у свету сви морални фактори овако умртвљени као код нас, где је све постало предмет трговине и јагме за новцем, и где је само државно и народно јединство постало предмет најниже партијске борбе и најнесавеснијих партијских оргија. Зло је сада овако дубоко и опште зато што наша интелигенција ни пре рата није била на довољној моралној висини, што је већ и онда оскудевала у двама основним захтевима сваког морала, у осећању дужности и у осећању моралне одговорности за своје поступке.

                Мало је код нас било и оних обичних примера тачног и савесног вршења своје најобичније дужности; оних изванредних примера схватања виших дужности, која тек чине праву вишу културу људску. Оног посвећивања целе своје личности за виша добра људска - једва да је и било код нас, и то само у једном уском оквиру активног национализма. Сви смо, међутим, у току рата видели колико је високо осећање дужности у правих културних народа - па место да њихов пример и на нас утиче, ми се данас лишавамо скоро и оних најосновнијих императива дужности. У питању моралне одговорности не само да не идемо на више, ка примању на себе одговорности не само за своје поступке него и за туђе, него нам је скоро искључива брига да сву одговорност, често и саму кривичну одговорност за своја зла дела, или бацимо на другог - противник је за то згодан објект - или бар да је прикријемо, или чак маскирамо у неку врлину. У партијској теревенци којој присуствујемо, примера је за то више но дана у години и часова у дану. Ужас је утолико већи што се сва та трка и оргија тера на рачун највиших добара земље и народа, на штету његове садашњости и на штету његове будућности.

                Ако изузмемо четничку акцију у којој су и наши интелектуалци учествовали, и о којој је данас  још тешко дати дефинитиван суд, онда ћемо узалуд тражити код нас примере оног херојског свесног силажења у народ, које познајемо из безбројних примера онога што се пре рата звало подземном Русијом, а што је данас жива, стварна Русија, Русија најживљег дана, која, као модерна сфинга стоји пред човечанством задајући му своје кобно питање; не може је обићи, а ако јој не уме одговорити на питање, на смрт је осуђено. Још ћемо теже наћи код нас пример оног високог моралног става који је једној обичној енглеској болничарки, осуђеној на смрт од Немаца, пред извршење смртне казне, ставио у уста оне речи достојне да буду бесмртне: видим, да само патриотизам - није довољан!

                Да се осети потреба за таквим једним вишим моралом треба се издићи изнад просечног морала, а ми још ни до тог просечног не достижемо. Али је зато незајажљива глад за личним добитима код нас. И отуд труд свих ма како супротних група, да се основи овог уређења у коме лични апетити немају никаквих ограничења, пошто-пото одрже. Најжалоснији је при томе труд оних који по сваку цену хоће да спасу монархију, и стављају једну личност, монарха, изнад и испред свих интереса целине. Разумљив је, уосталом, труд оних људи који сами себе стављају испред и изнад свега, своје личне интересе, своју жељу за влашћу стављају изнад свих интереса народа, и изнад свих принципа јавног и приватног морала. Одржањем монархије они се труде да одрже систем од кога живе, систем по коме је интерес појединца пречи и већи од интереса целине.

                Зато је и наш захтев уклањања монархије не само питање једне личности, него питање о уклањању целог система, баш тога система по коме се интереси целине потчињавају интересима појединца. Пошто према приликама нашег друштва нема изгледа да ће монархија потчинити своје интересе интересима целине, то нема ни начина да се цели систем истављања личних интерса изнад интереса целине измени док се сам монархијски облик владавине не замени.

---

[1] Ceterum censeo (лат.) - уосталом, ја сматрам.

       = извор: Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943) - Приредио  Предраг Пузић

Мала Заветина, у Вуковићу

Meštani Vukovića, litijom i narodnim veseljem proslavili seosku Malu zavetinu ( Foto)

  

Meštani naselja Vuković u opštini Kučevo proslavili su ,,Malu zavetinu’’ koja se već dugo godina slavi u prvi četvrtak posle Spasovdana. Tako je bilo i ovaj put kada je održana litija u kojoj su očestvovali učenici nižih razreda , meštani, predstavnici Lokalne samouprave Kučevo i mnogobrojni gosti.

-Kao i svake godine na prvi četvrtak posle duhova okupili smo se na maloj zavetini u selu Vuković čiji su meštani složni i ja im odajem priznanje. Ovde smo da proslavimo ovaj događaj i održimo litiju i Crkva Svetog Vaznesenja Gospodnjeg iz Mišljenovca koja duhovno pokriva ovo naselje će i narednih godina poštovati običaje, veru i tradiciju ovih divnih i složnih ljudi. Ovo je veliki praznik za ove složne meštane koji je obeležen litijom u kojoj je učestvovao veliki broj vernika, učenika i građana. Ovo je i prilika da se pomolimo za zdravlje, sreću i uspeh ovog sela i svih njegovih meštana. Slična je i situaciji i u ostalim naseljima crkvene opštine Mišljenovac. U ovim svečanostima i negovanju vere i tradicije sve je više mladih, što je dobro. Mi smo ove godine obnovili litiju u naselju Zelenik i to ćemo nastaviti da slavimo i u buduće, mladi su i ovde bili prisustni noseći barjake i ikone. Priilikom održavanja litije obeležavamo zapisima mesta koja se nalaze na tri drveta kao zaštitnika meštana koji žive i rade u selu, a zatim održimo i svečanu liturgiju , izjavio je Jerej crkve Svetog Vaznesenja Gospodnjeg iz Mišljenovca, Aleksandar Mitrović.

Seoska litija u Vukoviću povodom slave Male zavetine kretala se od centra sela ulicama Vukovića, a predvodio je jerej Aleksandar Mittrović, a povorci su bili predstavnici lokalne samouprave Vlastimir Babić, Raša Bulutić i Ljubodrag Mišić, zatim učenici osnovne škole sa svojim učiteljicama, predstavnici udruženja penzionera, javnih preduzeća i ustanova, vernici i brojni građani. Posle litije održano je rezanje slavskog kolača od strane jereja Aleksandra Mitrovića i domaćina slave Dejana Petrovića koji je kolač predao svom meštaninu i budućem kolačaru i domaćinu Živanu Kociću.

- Proslava male zavetine u Vukoviću počela je negde devedesetih godina dvadesetog veka i hvala Bogu ona traje i do danas, a i zaštitni je znak sela. Kao mlađi meštanin i domaćin slave sela Vuković želeo sam da ove godine nastavim ovo obeležavanje zavetine sa ciljem da među učečsnicima bude što više mladih koji žele da poštuju veru, običaje i tradiciju ovog sela , rekao je kolačar i domaćin proslave Male zavetine, Dejan Petrović.

Vukovčani i njihovi gosti proslavili su svoju malu zavetinu uz bogatu trpezu i muziku do zore. Pored svinjskog i jagnjećeg pečenja sa ražnja služio se i specijalitet kačamak kojeg je domaćin Dejan Petrović posebno pripremio za ovu priliku kao i mekike ,,od fraćeta’’ .

Selo Vuković je jedno od manjih naselja u opštini Kučevo, ima oko stotinu domaćinstava i meštani se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i stočarstvom, a oko 80 odsto porodica ima po nekog člana na privremenom radu u inostranstvu.

        = извор: ВЕСТИ (Локалне вести, Пожаревац)