Сазвежђу ЗАВЕТИНА су потребни мецене.донатори, помоћ!

Заветинама су потребне мецене, донатори- помоћ, да би могле да остваре своју мисију. Заветинама је потребна помоћ за издавање књижевних часописа - како оних на папиру тако и електронских... Можда је најбољи начин да помогнете Заветинама куповина њених издања... Када приватно лице одлучи да помогне као донатор, дародавац излажење књ. часописа "ЗАВЕТИНЕ+", може да нам пошаље директно новац - ма са које тачке на кугли земаљској - прекоWestern Uniona. (валуте: долар амерички, евро, швајцарски франак... итд) на адресу Мирослав ЛУКИЋ Сердар Јанка Вукотића 1/13, 180 309 Београд - Раковица, Србија Када пошаљете новац, пошаљите и број - controll number на електронску miroslav7275@gmail.com како бисмо у нашем одељењу Western Uniona могли да подигнемо новац који сте нам послали, као и Вашу тачну адресу на коју би Вам слали нове бројеве часописa, или књиге ЗАВЕТИНА. .... И дародавци из Србије, могу, такође, да помогну и пошаљу динарска средства на дату адресу уобичајеном телефонском поштанском упутницом, на тел. +381 65 3006 950, уз своју обавезну кућну адресу...

Портал САЗВЕЖЂЕ З

Портал САЗВЕЖЂЕ З
Атак на машту. Откривање друкчијих ствари, потиснутих, заборављених.. Подстрекавање. Прави успех, међу Србима. Немогуће

Валтазар

Валтазар
Радионица рукотворених издања

Претражи овај блог

субота, 03. октобар 2015.

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ? / Бела Тукадруз

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ?


Да би­смо схва­ти­ли вред­ност ма ког де­ла, ауто­ра, мо­ра­мо га по­ста­ви­ти ме­ђу мр­тве умет­ни­ке и пе­сни­ке, и упо­ре­ди­ти. То зах­те­ва ви­со­ка кул­ту­ра истин­ске, нео­фи­ци­јел­не кри­ти­ке, сва­ке озбиљ­ни­је и ства­ра­лач­ке кри­ти­ке, а ов­де, то што је прак­тич­но ар­ти­ку­ли­са­но ве­о­ма ар­гу­мен­то­ва­но у свет­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти обе­ло­да­њи­ва­њем нај­по­зна­ти­јих есе­ја Ели­о­та пр­вих де­це­ни­ја 20. ве­ка о функ­ци­ји кри­ти­ке и о од­но­су тра­ди­ци­је и ин­ди­ви­ду­ал­ног та­лен­та, ка­сно је сти­гло, и по све­му су­де­ћи, ни­је се „при­ми­ло“ на пра­ви на­чин. Срп­ска по­е­зи­ја 20. ве­ка је нео­дво­ји­ви део ви­со­ке срп­ске кул­ту­ре и у сво­јим нај­бо­љим при­ме­ри­ма она се при­бли­жа­ва оном што је су­шти­на кул­ту­ре уоп­ште…
Пред без­да­ном књи­жев­но­шћу је чи­та­ва бу­дућ­ност, као што је пред мр­твим пе­сни­ци­ма чи­тав веч­ност. Мр­тви пе­сни­ци су жи­ви ви­ше не­го ствар­но жи­ви. Што је суд­би­на ви­ше од­у­зе­ла не­ком мр­твом пе­сни­ку, вра­ти­ће му Све­вре­ме. Чер­га­ри под ша­то­ри­ма до­би­ће ку­лу ко­јој ни­кад не­ће на­у­ди­ти игра вла­ге под ра­зним тем­пе­ра­ту­ра­ма.
Ни­ко од њих ни­је оно што пи­ше у би­ро­крат­ским исто­ри­ја­ма књи­жев­но­сти нај­бо­љих исто­ри­ча­ра нај­зва­нич­ни­је књи­жев­но­сти.
Мо­гу­ћа је је­ди­но крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.
Чак јед­на вр­ло, вр­ло са­же­та ан­то­ло­ги­ја Се­бич­ни му­зеј – јед­на од мо­гу­ћих про­ти­ван­то­ло­ги­ја ан­то­ло­ги­ји Не­се­би­чан му­зеј.
Жи­ви пе­сни­ци су још зе­ле­ни, још – зе­ље зе­мљи­но! По то­ме ко­ли­ко жи­ви пе­сни­ци бе­же и из­бе­га­ва­ју све ве­ли­ко и ко­нач­но, па и смрт, мо­же се про­су­ди­ти ко­ли­ко су не­са­бра­ни, не­са­вр­ше­ни и ма­ли.
Мр­тви пе­сни­ци се ба­ве нај­о­збиљ­ни­јим, бес­ко­нач­ним, зи­да­њем, зи­да­ју­ћи од ко­ма­да ду­ше Све­чо­ве­ка, да би ту­ђи­на по­ста­ла дом без­дом­ним, а ту­ђин­ци че­љад. Мр­тви пе­сни­ци су са­бра­ни и на­ди­ру као не­бе­ска вој­ска, осме­ху­ју­ћи се са обла­ка у за­ла­зак, из ви­си­не и ду­би­не не­ба, из тре­ће ди­мен­зи­је.
Да се све ла­ска­ве ре­чи ка­жу, све по­ча­сти ука­жу и сви пре­сто­ли пре­пу­сте нај­ве­ћем бар­ду, ма­кар у ста­ро­сти, ни­шта не би мо­гло сам­њи­ти жа­лост ње­го­ву осим ду­ша, ко­је би се до­да­ле ду­ши ње­го­вој, ко­је би се сли­ле с ду­шом ње­го­вом, и ду­шу ње­го­ву удво­стру­чи­ле, утро­стру­чи­ле, усве­че­ло­ве­чи­ле… Та­кав се још ни­је ро­дио у 20. ве­ку!…
Би­ло је оних ко­ји су бе­га­ли од се­бе, да би из­бе­гли не­из­бе­жно, а на кра­ју су до­гу­ра­ли до из­ве­сних па­ро­хи­јал­них успе­ха, па­да­ли од умо­ра и кло­ну­ло­сти у сво­јој ста­рој по­сте­љи. Бе­жа­ли су од се­бе и – из­бе­гли од се­бе. По­ра­зи­ли се­бе!
Ко су они би­ли? Зри­кав­ци што зри­чу са зри­кав­ци­ма, бум­ба­ри што бум­ба­ра­ју с бум­ба­ри­ма, ку­ка­ви­це што ку­ка­ју с ку­ка­ви­ца­ма.
И онај ко­ји је имао сна­ге да се про­де­ре, да над­гла­са зри­кав­це, бум­ба­ре и ку­ка­ви­це, од ње­га су се­би на­пра­ви­ли уз­о­ран мо­дел!
Где су? Усе­ли­ли су се у ма­хо­ви­ну по­лар­ну и у гљи­ве бар­ске.
По­сле то­ли­ких би­та­ка, окр­ша­ја и жр­та­ва, су­дар два та­бо­ра, од­лу­чен је био бро­јем а не умом, сна­гом и ле­по­том. По­гле­дај­те те аве­ти, по­бед­ни­ке. На­мет­ну­те и је­зи­ве, што хо­да­ју кроз биљ­ке и ми­не­ра­ле, кроз гво­жђе и жи­ву, кроз угаљ и ра­ди­јум, што ула­зе у ко­же људ­ске, у звер­ска кр­зна, што су се умо­та­ва­ли и опет умо­та­ва­ли, јер им је би­ла зи­ма. Уме­сто да се свла­че до ко­же, да ски­ну сво­ју ко­жу, да ви­де се­бе кр­ва­ве и јад­не, да са­гле­да­ју се­бе, кроз бол, со­тон­ски, ако не мо­же дру­га­чи­је, да се вра­ти се­би, тј. су­о­че­њу са без­да­ном. Да бу­ду бли­зан­ци све­га по­сто­је­ћег, сре­ће и не­сре­ће, бо­ла и ра­до­сти. Зар вам не ли­че на веч­но по­ра­же­не, ве­чи­те пре­тен­ден­те, ти што су мо­гли да ра­де не­ки дру­ги по­сао, ре­ци­мо, са­зид­ни, и од ње­га жи­ве, не од ре­чи и ми­сли. Јер ре­чи и ми­сли ни­су за­ни­ма­ње већ жи­во­твор­на му­зи­ка сва­ког за­ни­ма­ња…
Овим тек­стом је, на­по­кон, об­ја­вљен рат нај­зва­нич­ни­јој, тј. би­ро­крат­ској књи­жев­но­сти, офи­ци­ја­ли­зму уоп­ште у срп­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти у име јед­ног ства­ра­лач­ког иде­а­ла ко­ји ће увек жи­го­са­ти као ко­на­тра­про­дук­ти­ван, кон­зер­ва­ти­ван, огра­ни­че­ни, симт­по­ма­тич­ни бе­лег Скер­ли­ће­ве сим­па­ти­је за Абра­ше­виа и Про­ку Јов­ки­ћа!
Шта је у том пра­вед­ном ра­ту де­фи­ци­тар­но, ов­де и са­да?

На пр­вом ме­сту – Па­мет са Бо­гом.
На дру­гом – без­да­на књи­жев­ност.
На тре­ћем – Пе­сни­ци или пи­сци-кри­ти­ча­ри.
На че­твр­том – Крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.

*
Нео­бја­вље­ни рат из­ме­ђу ова два та­бо­ра тра­је де­це­ни­ја­ма уна­зад, са­мо што се о то­ме ћу­та­ло. Тек кад су окр­ша­ји сти­гли и у на­ше дво­ри­ште и под на­ше про­зо­ре, ми смо схва­ти­ли да рат одав­но тра­је, и да је ђа­во до­шао по сво­је. На стра­ни пр­ве књи­жев­но­сти су ин­сти­ту­ци­је, др­жа­ва, из­да­вач­ка, ме­диј­ска, на­ме­тач­ка ма­ши­не­ри­ја, фи­нан­си­је, и све оста­ло. Без­да­на књи­жев­ност има са­мо се­бе и стал­ни де­фи­цит пи­са­ца-пе­сни­ка-кри­ти­ча­ра.
И кри­ко­ве. По­пут оног Ви­на­ве­ро­вог, у на­сло­ву ове об­ја­ве.
Нај­ви­ше су се тру­ди­ли да за­та­шка­ју тај рат до ис­тре­бље­ња пре све­га нај­и­стак­ну­ти­ји пред­став­ни­ци тзв. нај­зва­нич­ни­је, би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти, јер је и са­ма вест о оно­ме што се упра­во до­га­ђа, по­га­ђа­ла нај­ра­њи­ви­ја ме­ста њи­хо­вих по­ло­жа­ја.
Ко ће на кра­ју по­бе­ди­ти? Мр­тви пе­сни­ци – кад из њи­хо­вих гро­бо­ва ник­не тра­ва, јор­го­ван и ди­вља тре­шња, и кад о њи­ма про­го­во­ре мла­ђи, они ко­ји до­ла­зе, ко­ји ће увек до­ла­зи­ти, хва­ла Бо­гу из нај­не­о­че­ки­ва­ни­јих пра­ва­ца, не др­же­ћи се пра­ви­ла па­ра­сто­са и про­то­ко­ла па­ро­хи­је.

*
Шта срп­ска књи­жев­ност има, а ни­је јој по­треб­но, а шта не­ма за чим би тре­ба­ло да жа­ли што не­ма?
Ско­ро сто­ти­нак го­ди­на има тзв. би­ро­крат­ску књи­жев­ност, а ни­је јој по­треб­на, а не­ма јед­ну објек­тив­ни­је сро­че­ну ма­кар крат­ку исто­ри­ју те тзв. би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Не­ма кри­тич­ки кон­сен­зус око вред­но­ва­ња и пре­вред­но­ва­ња. Чи­ни се да је са­свим за­че­пљен ка­нал фил­тра. Срп­ска кул­ту­ра, књи­жев­ност, на­у­ка и дру­штво има­ле су ре­не­сан­сну епо­ху ко­ја је по­тра­ја­ла ни че­тврт ве­ка (ко­ли­ко бро­је За­ве­ти­не). Та епо­ха је об­ра­сла ма­хо­ви­ном, ко­ро­вом и стра­вом. Уме­сто ми­си­ја на­мет­нут је дик­тат сти­хи­је, Шкарт. Ожи­вља­ва­ти не­ка­кву срп­ску ре­не­сан­су, па и у ча­со­пи­си­ма, дон­ки­хот­ски је по­сао, бор­ба са ве­тре­ња­ча­ма. Срп­ска књи­жев­ност ви­ше од по­ла ве­ка не­ма истин­ску об­но­ву, ма шта о то­ме бу­ла­зни­ли тзв. кри­ти­ча­ри-на­ме­та­чи, ку­пље­ни јеф­ти­но. И тре­ба да жа­ли што не­ма ре­не­сан­су. За­ве­ти­не су – при­зи­ва­ју­ћи пло­до­но­сне пљу­ско­ве по­сле по­губ­них ду­го­го­ди­шњих су­ша – то зна­ле од по­чет­ка.

За­ве­ти­не по­сто­је ско­ро 30 го­ди­на. Као сво­је­вр­сна умет­нич­ка мо­ба. Удру­жи­ва­ње да­ра и ма­ра сло­бод­них по­је­ди­на­ца, без об­зи­ра на ве­ру, је­зик, на­ци­о­нал­но по­ре­кло, по­ка­за­ло се као нај­жи­ла­ви­је у срп­ској кул­ту­ри. Пи­шче­ва из­да­ња су пре­жи­ве­ла мно­ге бро­до­ло­ме, ка­та­стро­фе, рас­па­де др­жа­ва и по­ро­ди­ца, си­сте­ма, јед­но­у­мља и би­ро­крат­ску ко­чо­пер­ност.

Ча­со­пи­се За­ве­ти­на не из­др­жа­ва др­жа­ва, моћ­ни мен­то­ри из та­ме или не­ки дру­ги за­штит­ни­ци. Из­др­жа­ва их прет­пла­та, куп­ци, рет­ки да­ро­дав­ци. Али по­нај­ви­ше их из­др­жа­ва упор­ност, Бог, мо­жда инат и же­ља за друк­чи­јим
      =  извор: из рукописа критичке књиге Бела Тукадруз: УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, која излази у издању "Заветина" после скоро  неколико деценија!