...Велики немачки песник је још у детињству чуо за Србе у кући свог рођака Јохана Готфрида фон Хердера, филозофа, историчара, преводиоца и песника, који је 1778, као први, у светску књиженост увео српске народне песме, много пре Вука.Педесет година касније, његов син Сигмунд, тада најбољи геолог Европе, истраживао је минерално и рудно благо Србије и указао на светлу будућност коју јој може донети то природно богатство. Изузетни путопис барона Сигмунда фон Хердера, који је 1835. прокрстарио целом Србијом, на српски језик је преведен тек после 180 година. Велики геолог детаљно описује планине и рудна налазишта, указује на то да је Бор европска ризница бакра, а с посебним дивљењем описује гуслара на вашару у Неготину: - Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни, али пријатни, и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже. ВЕЛИКИ пољски песник Адам Мицкијевич је 1841. на предавању у Лозани рекао: "Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена." Следеће године објављен је путопис Ханса Кристијана Андерсена "Песников базар" у коме је бајкописац читава поглавља посветио Србији. - Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом Милошем под лиснатим засторима. Дрвеће шири своје гране над судницом. Млада и младожења играју под дрветом. Кao џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против свих српских непријатеља, зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која трчкарају. Ова шумовита земља је зелена грана живота на већ иструлелом османлијском стаблу и држи се још само танким жилицама за њега. Гране су пустиле ново корење, и ако им буде било дозвољено, рашће смело као један од првих краљевских цветова Европе - надахнуто је писао Андерсен....

Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 25. јун 2015.

Ceterum censeo / Светислав Стефановић

Ceterum censeo [1]
Република, 02. 04. 1920.

Нема живог народа који има већих позитивних културних особина у себи него што је југословенски народ; и нема народа на свету који има беднију, ништавнију интелигенцију но што је југословенска. Као што је једнодушно било дивљење целог културног света према изванредним квалитетима нашег народа, обелодањеним у току велике кризе Светског рата, тако је и једнодушно било мишљење тога света о недостојности, беди и ништавности наше интелигенције. Док је народ стицао част и славу, интелигенција се покривала срамотом и презрењем. Часни изузеци се, наравно, изузимају, али они не поправљају ствар. Ствари које смо слушали и слушамо из живота наше интелигенције у "изгнанству", после слома Србије, као и оне остале под непријатељем, или оне пореклом из земаља бивше двојне монархије; и ствари које гледамо где данас врши наша интелигенција у парламенту, у владајућим круговима, у партијским организацијама - морају изазвати гнушање и забринутост за саму судбину овог народа и земље којом је оваква једна интелигенција позвана да управља, лишена најосновније свести о дужности, потпуно слепа за велике проблеме наметнуте ратом свакој држави и народу и целом човечанству, предата најнижим инстинктима и страстима појединаца и гомиле.
                Сцене које сте до јуче гледали у парламенту, ствари које из дана у дан читате у новинама - показују толико једно ужасно срозавање свих моралних критерија у врховима нашег друштва, да ће једног дана пробуђена савест земље узети страшнији бич казне но онај којим је Христос терао трговце из храма Господњег. Не може се све ово што се код нас догађа приписати само деморалишућем дејству рата. Тога је дејства било и има у свима државама, па ипак нису нигде у свету сви морални фактори овако умртвљени као код нас, где је све постало предмет трговине и јагме за новцем, и где је само државно и народно јединство постало предмет најниже партијске борбе и најнесавеснијих партијских оргија. Зло је сада овако дубоко и опште зато што наша интелигенција ни пре рата није била на довољној моралној висини, што је већ и онда оскудевала у двама основним захтевима сваког морала, у осећању дужности и у осећању моралне одговорности за своје поступке.
                Мало је код нас било и оних обичних примера тачног и савесног вршења своје најобичније дужности; оних изванредних примера схватања виших дужности, која тек чине праву вишу културу људску. Оног посвећивања целе своје личности за виша добра људска - једва да је и било код нас, и то само у једном уском оквиру активног национализма. Сви смо, међутим, у току рата видели колико је високо осећање дужности у правих културних народа - па место да њихов пример и на нас утиче, ми се данас лишавамо скоро и оних најосновнијих императива дужности. У питању моралне одговорности не само да не идемо на више, ка примању на себе одговорности не само за своје поступке него и за туђе, него нам је скоро искључива брига да сву одговорност, често и саму кривичну одговорност за своја зла дела, или бацимо на другог - противник је за то згодан објект - или бар да је прикријемо, или чак маскирамо у неку врлину. У партијској теревенци којој присуствујемо, примера је за то више но дана у години и часова у дану. Ужас је утолико већи што се сва та трка и оргија тера на рачун највиших добара земље и народа, на штету његове садашњости и на штету његове будућности.
                Ако изузмемо четничку акцију у којој су и наши интелектуалци учествовали, и о којој је данас  још тешко дати дефинитиван суд, онда ћемо узалуд тражити код нас примере оног херојског свесног силажења у народ, које познајемо из безбројних примера онога што се пре рата звало подземном Русијом, а што је данас жива, стварна Русија, Русија најживљег дана, која, као модерна сфинга стоји пред човечанством задајући му своје кобно питање; не може је обићи, а ако јој не уме одговорити на питање, на смрт је осуђено. Још ћемо теже наћи код нас пример оног високог моралног става који је једној обичној енглеској болничарки, осуђеној на смрт од Немаца, пред извршење смртне казне, ставио у уста оне речи достојне да буду бесмртне: видим, да само патриотизам - није довољан!
                Да се осети потреба за таквим једним вишим моралом треба се издићи изнад просечног морала, а ми још ни до тог просечног не достижемо. Али је зато незајажљива глад за личним добитима код нас. И отуд труд свих ма како супротних група, да се основи овог уређења у коме лични апетити немају никаквих ограничења, пошто-пото одрже. Најжалоснији је при томе труд оних који по сваку цену хоће да спасу монархију, и стављају једну личност, монарха, изнад и испред свих интереса целине. Разумљив је, уосталом, труд оних људи који сами себе стављају испред и изнад свега, своје личне интересе, своју жељу за влашћу стављају изнад свих интереса народа, и изнад свих принципа јавног и приватног морала. Одржањем монархије они се труде да одрже систем од кога живе, систем по коме је интерес појединца пречи и већи од интереса целине.
                Зато је и наш захтев уклањања монархије не само питање једне личности, него питање о уклањању целог система, баш тога система по коме се интереси целине потчињавају интересима појединца. Пошто према приликама нашег друштва нема изгледа да ће монархија потчинити своје интересе интересима целине, то нема ни начина да се цели систем истављања личних интерса изнад интереса целине измени док се сам монархијски облик владавине не замени.




[1] Ceterum censeo (лат.) - уосталом, ја сматрам.

       = извор: Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ
(1899-1943) - Приредио  Предраг Пузић

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови